Manastir Hilandar (10): Dela igumana Gervasija

Хиландар се први пут помиње 1076. године као запустели грчки манастир Хиландарион у Милејама (део Свете Горе). Међутим, претпоставља се да је ктитор и оснивач првобитног Хиландара, скоро 100 година раније, око 985. године, био светогорски монах Георгије Хиландариос. У протатским списима 1169. међу потписницима годишњег акта налази име хиландарског игумана Герасима, што указује да је тридесетак година пре доласка Светог Саве и Светог Симеона (1197) у манастиру живело монашко братство.

Зубато децембарско сунце умивало се у шампањском пенушању таласа које је иза себе остављао „Агиос Пантелејмон”, испловљавајући из Уранополиса ка Дафнама, главном пристаништу једине монашке државе на свету. За великом лађом летело је јато галебова, као снег белих, ишчекујући мрвице хране које су им са брода бацали монаси и ходочасници. Пре десетак година свет је обишла фотографија светогорског црнорисца коме са длана на бродској крми, у бришућем лету, бели галеб узима парчиће хлеба. И овог јутра бела ескадрила развејана у стрелце ловила је први јутарњи оброк.

Уранополис, или Небески град, вековима је представљао луку и капију монашке државе. Отиснут у оази перивоја Пресвете Богородице, одисао је несвакидашњим миром. И јутарња врева пред укрцавање на лађе које су пловиле ка Светој Гори имала је неку молитвену хармонију. Осамдесетих година XX века, ово рибарско месташце, због смарагдне бистрине мора, песковитих плажа и близине Свете Горе Атонске, постало је атрактивна туристичка дестинација. Градић којим доминира кула-осматрачница остаје иза нас. Пловимо дуж обале, обрасле ситним растињем и маслињацима. На само неколико километара од Уранополиса почиње територија монашке државе. На падинама полуострва остаци мањих монашких заједница скитова и испосница. „Замислите данас племића који се одриче велике земаљске моћи, скида са себе свилу и кадифу и огрће се сиромаштвом монашког пострига, из кога ће се усправити и духовно прогледати српски народ”, као за себе говори Драган Томић, један од већих приложника светог Хиландара.

Леп децембарски дан разбацао је неколико рибарских бродића, по плавој пучини. „Јера мони Хиландари”, бродски разглас најављује путницима да се припреме за искрцавање. На хиландарском метоху Јованица пристаје брод. То је прва станица од Уранополиса до Дафни. На запустелом манастирском имању отац Пантелејмон, рођени Немац, који је пре двадесетак година примио православље, за само неколико година успео је да обнови запустелу манастирску арсану (пристаниште), конак, виноград, маслињаке. Швапска марљивост, како је говорио покојни старац Митрофан Хиландарац, за кратко време је од запуштеног пристаништа на светогорској обали начинила мали рај. Неколико стотина метара изнад Јованице, дочекује нас бели покривач, не тако чест у ово доба године. Има га на неким местима и пола метра. Стари војни „пинцгауер”, у коме се већина нас последњи пут возила у војсци, успешно савладава и снежне наносе. За двадесетак минута прелазимо на другу страну прста. У живописним, шумовитим Милејама, смештен је Хиландар. „Да Србима буде на вечни поклон”, записао је 1198. византијски цар Алексеј III Анђел у хрисовуљи којом Хиландар и Милеје дарује великом жупану Стефану Немањи и његовом сину, младом монаху Сави. Застајемо на узвишењу изнад Хиландара

Дванаестог марта 2004. са тог истог места фотографисао сам остатке манастирског здања из којих је још куљао дим. Данас, небо над светим манастиром парају огромни грађевински кранови. Иако окован скелама и металним конструкцијама, свети манастир својом монументалношћу подсећа на некадашњу моћ једног народа и његове државе. У марту 2004. године десила су се два трагична догађаја. Пожар у Хиландару и погром на Космету. У једном тренутку смо веровали да ће нас хиландарски и косметски огањ пренути, да ће нас освестити гареж тапија које догоревају. И овог пута, док смо пролазили кроз нетакнути камени улаз у манастир, навирала су иста питања. Да ли је векове могла да прогута једна пукотина на димњаку или су кроз ту пукотину сукнула нека друга, наша, ендемска напрснућа? Није ли мало чудно да тако лако гори Хиландар? Да блокирају пумпе, нестане струја, да не узлете канадери, да придремају ватрогасци? Нису ли ангели, као и у отаџбини, отишли на годишњи одмор или су се уморили од српског војевања, од битака у којима сами себе побеђујемо, да би се потом кајали за непочинства која јесмо и која нисмо починили? Монаси су сведочили да се код параклиса Светог Саве нека сила са огњем борила. Можда је Светац хтео да га угаси, али се предомислио, пустио је да заболи до кости. Да остане ожиљак за опомену. Ни игуманија хиландарска, Богомајка са три руке, није подигла своју трећу свемоћницу. Али ни Свети ни Заштитница нису допустили да пламен допре до Милутинове задужбине, с Лазаревом припратом у којој с ореолом светли Обилићева бесмртна жертва.

Манастир Хиландар кроз векове је делио судбину српског народа. У време моћи српске средњовековне државе, Хиландар је зрачио свом својом снагом, као духовни светионик, први универзитет, највећа уметничка радионица, расадник духовника и мисионара… Своме отачеству у наслеђе је оставио непроценљиву ризницу, какву имају само велики народи. А Срби су захваљујући Хиландару, али и осталим задужбинама, пре свега средњовековним, целокупној светској културној ризници подарили немерљиву баштину, која је данас, на Космету, на удару неких нових заштићених вандала. Кроз историју, као и већина наших средњовековних светиња, често је бивао пустошен, разаран, паљен… Од похара и огњева једино је остала нетакнута Милутинова црква, саграђена на рушевинама старе Немањине, која је опет зидана на остацима опустошеног Хиландаријевог храма. Хиландар је разаран у гусарским пљачкашким походима, страдао је у земљотресима, најјачи се десио 1585. године, када је срушена већина хиландарских пиргова (кула). У неколико катастрофалних пожара нестало је огромно наслеђе. Највише блага су прогутали пожари из 1722. и 1776. године. Било је рушења да би постао већи, пространији, моћнији. Хиландар је неколико векова био огледало моћи српских владара. На њему се одсликавала снага Србије. Краљ Милутин је срушио малу цркву коју су саградили Свети Симеон и Сава. Средњовековна српска властела градила је овде црквице-параклисе, узиђујући себе и своје потомство у непролазност Хиландара. Он има посебно место у души сваког православног Србина. Многима је заувек остао неостварен сан да походе „Бијели Вилендар у Гори Светој”.

Данас у Хиландару, осим грађевинских радова који су у пуном јеку и претпоставља се да ће бити завршени до 2013. године, траје и обнова манастирског братства. Хиландарски монаси су катастрофални пожар примили мирно, појачавајући ревност и молитву. Први епитроп отац Методије наглашава да је духовна обнова манастира у пуном јеку и да ће она ударити јаче темеље и удахнути нову снагу овој светињи. „Од Другог светског рата у манастирско братство је најбројније. У Хиландару данас живи и Богу се моли 40 монаха и искушеника. Братство је подмлађено, што даје нову снагу и најављује нека боља времена и за Хиландар и отаџбину”, каже отац Методије, на чијим младим плећима почива велика обнова древне светиње. Последњих година тик уз манастир никло је прелепо здање конака и гостопримнице, сазидана је нова пекара у којој монах Милутин пече најбољу монашку погачу. „Свети Симеон је створио моћно царство, али је тек прогледалим духовним очима спознао сву бесмисленост и трулежност овоземних моћи, и запутио се за најмлађим сином, монахом Савом”, каже монах Милутин, показујући на чокот винове лозе изникле из мироточивог гроба, након што је Свети Сава однео очеве мошти да над њима мири завађену браћу. Отац и Син, Свети Сава и Свети Симеон нису случајно одабрали Свету Гору – Перивој Пресвете Богородице, за монашки подвиг, којим почиње хоризонтално и вертикално трајање српског рода. „Света Гора је царство без круне, држава без војске, земља без жена, богатство без новца, мудрост без школе, кухиња без меса, молитва без престанка, веза са небесима без прекида, славопој Христу без умора, смрт без жаљења”, певао јој је Свети Владика Николај Жички.

Миро и лоза Светог Симеона Након упокојења 13. фебруара (по старом календару) 1200. године, Свети Симеон је сахрањен на јужној страни манастира, где монаси и ходочасници целивају његов гроб. Осам година касније, због сукоба Симеонових/Немањиних синова Вукана и Стефана, Свети Сава је одлучио да очеве мошти пренесе у Србију како би над њима измирио завађену браћу. Из светих моштију потекло је свето миро, које је текло још неколико дана из самог светитељевог гроба. Пре петнаестак година српски свештеник из Холандије Војислав Билбија, човек невероватног дара, излио је сребрени саркофаг за гроб Светог Симеона Мироточивог. Након преноса светитељевих мошти, из гроба је никао чокот винове лозе чији плодови и данас помажу неплодним родитељима да добију потомство. Хиландарски метох Каково, на домак Јерисоса, који се простире на неколико десетина хектара, поклон је турског бега коме је грожђе Светог Симеона помогло да добије наследника.

Молитва за Есфингмен Крајем осамдесетих година XX века грчки манастир Есфингмен је, због дијалога васељенског патријарха Вартоломеја са Папом, дошао у отворени сукоб са Цариградском патријаршијом, под чијом је непосредном јурисдикцијом Света Гора. Манастир Есфингмен, чији зилотски мото гласи „Православље или смрт”, прекинуо је све контакте и отказао послушност Васељенској патријаршији, прекинувши да на светим литургијама помиње патријарха васељенског. Из Цариграда су послали епископа да умири побуњене монахе. Есфингменци су у пола ноћи „отказали гостопримство” цариградском владици, који је уточиште нашао у оближњем Хиландару, за чије се малобројно братство говорило да је наклоњено ставовима сабраће из суседног манастира. Хиландарци су срдачно, звонима, дочекали ненајављеног госта. Након литургије, цариградски епископ, захваљујући се проигуману Никанору за добродошлицу, онако успут је приметио да хиландарци, иако помињу васељенског патријарха, ипак подржавају есфингменце. „Патријарха помињемо, а молимо се за нашу браћу из Есфингмена”, одговорио је старац Никанор.

Звона „Шта ће звона празној атеистичкој души?” питао је проигумана Мојсеја, млади јеромонах Амфилохије, тада докторант у Атини, помало гневан због дочека комунистичког амбасадора Пека Дапчевића у Хиландару. „Немој да се љутиш, оче Амфилохије. Нико од нас не зна шта чија душа носи и шта та звона у њој могу да нађу. Нисмо ми звонили њему у славу, већ с надом да ће та звона нешто пробудити у његовој празној души”, одговорио је благо старац Мојсеј.

Свети Симеон је, након доласка на Атос, богато даривао светогорске манастире. У манастиру Ватопеду, међу ктиторима, живописан је његов лик. Осликана је и сцена његовог доласка у овај грчки манастир, где се придружио сину – монаху Сави, који је након монашког пострига у Старом Русику, 1193. године постао сабрат Ватопеда. Њихов сусрет у Ватопеду је живописао у XVI веку и Ђорђе Митрофановић на зиду трпезарије Хиландара. Сусрет са оцем, а од тог тренутка духовним чедом, сабратом у Христу, забележио је Свети Сава у Житију Стефана Немање: „И он, Блажени, дође у Свету Гору другог дана месеца новембра. Богоносни и пречасни оци, који живљаху у Светој Гори, примише га с радошћу и почашћу великом. Усели се најпре у Ватопед манастир, јер ту нађе жељено, заблудњело своје јагње (Светог Саву)... Блажени, као што овде оправда своје царство, тако и онде зажеле наћи место спасења свима који долазе одасвуда, и испроси у цара, кир Алексе, пријатеља свога, место пусто ради подизања манастира у Светој Гори. И уз мене грешнога из Ватопеда у место то и уселисмо се...”

И Хиландар постаде колевка душе и ризница памћења. Вечно кандило небеске и кантар овоземне Србије. Мистична галерија тајни у чијим су светим одајама пронашле спокој све српске победе и порази. У Милутиновој цркви су прогледале Стефанове очи. Ту под трептајима Лазаревог кандила столује велика, моћна и непобедива Србија у којој, на светитељском трону, светли Обилићева жертва благородног чувства. У тој небеској станици на земљи, Вожд је целивао радовањску секиру, придижући кума са земље на скуте. Ту је мали Саша, откупивши Хиландар од Бугара, пристао уз највеће и најмоћније. Ту су сви Срби помирени, складно као у рају, успавано а живо, мотре и опомињу. Ту се одавно смрт својом узвишеном лепршавошћу руга плотној пролазности живота. Средњевековни владари, градећи Хиландар, зидали су и јачали вертикалу свога рода. Многи су уклесали душу у свете зидове хиландарске. Највећи процват Хиландар доживљава у доба светородне лозе Немањића. Стефан Првовенчани, Краљ Милутин, Цар Душан, Кнез Лазар, Краљ Урош… издашно су помагали ову светињу, даривајући манастир метосима, селима, шумом, ливадама, виноградима… Хиландар постаје духовно средиште српске средњевековне државе, одужујући се отаџбини стоструко. Као први српски универзитет, вековима је отачеству недрио духовне пастире, архиепископе, писце, прве попечатеље, сликаре, философе... Скоро сви српски писци средњег века, од Светог Саве, Теодора Граматика, Теодосија, Романа, монаха Теоксита до Константина Философа, изашли су из хиландарске клупе и све што су оставили у наслеђе непроцењиви је печат тог небеског простора. Многи хиландарски средњевековни рукописи стигли су до европских колекција у Бечу, Паризу, Лондону, Москви, Петрограду…

Манастир је у средњем веку имао немерљиву дипломатску улогу у односима између Србије и Византије. У молитвеној смерности, уз сталну аскезу, образујући се на веома високом нивоу за то време, хиландарски монаси су оштрили своје духовне видике. Игумани су у дипломатским мисијама обављали и најделикатније послове. Нација и отачество били су изнад свега. Свети Сава 1206. године, након повратка у Србију, постаје архимандрит Студеничке лавре. У Србији борави све до 1217. године, када се поново враћа на Свету Гору, где започиње велику мисију за добијање аутокефалности Српске архиепископије. То ће му поћи за руком две године касније, 1219, када у Никеји добија томос о аутокефалности – независности Српске архиепископије. На повратку из Никеје навраћа у Хиландар, носећи књиге, пре свих Крмчију, на којима ће градити црквено и државно устројство. Из Хиландара први српски архиепископ одводи неколико монаха које ће хиротонисати за епископе. Први игуман Хиландара Методије постаје рашки епископ. На пастирском трону Српске архиепископије смењују се Хиландарци: Саву II, најмлађег сина Стефана Првовенчаног, на духовном престолу српског народа замењује хиландарски игуман Јоаникије, затим долази Јевстатије, који прво постаје зетски епископ...

Хиландарски игумани, осим што су се одликовали образовањем и дипломатским даром, били су одважни бранитељи ове светиње од честих насртаја пљачкашких банди с мора. Управо из тих разлога је краљ Милутин изградио два пирга (куле), Хрусију на пристаништу и „Милутинов пирг” на улазу из Савиног поља у теснац Хиландарске речице. Почетком XIV века игуман Данило показује велику храброст и војничко умеће у одбрани од побуњених шпанских најамника. У првим деценијама XIV века игуман Данило уживао је велики углед у Светој Гори, био је пријатељ највећих духовника и теолога тог времена. Немерљива је његова улога у продору византијског духа у средњевековну Србију, у коју се и сам, по угледу на Светог Саву, враћа након боравка у Карејској испосници, негде око 1311. године. Прво постаје бањски епископ и посредник у дипломатским пословима краља Милутина, потом је столовао као хумски владика, да би 1324. постао архиепископ српски.

Данило је у ствари родоначелник целе плејаде хиландарских игумана – државника, дипломата и архиепископа. Његов наследник у Хиландару, Никодим, који је од 1317. до 1324. био архиепископ, добио је од цара Андроника II две хрисовуље с новим земљишним поседима. Не смемо заборавити дипломатског колоса игумана Гервасија и његову улогу сређивању затегнутих односа између Србије и Византије. Он и старац Калиник, духовник краљице Симониде, даноноћно су бдели на дворовима српске и византијске властеле опуштајући затегнута влакна између два крстоносна народа. Великом економу, како су звали игумана Гервасија, Хиландар дугује знатан део својих мате-ријалних добара. Био је десна рука не само краљевима Милутину и Стефану Дечанском, већ и краљу Душану. Стално у мисији, успео је да издејствује велики број царских и краљевских аката. Од 146 крчких аката у XIV веку који се односе на Хиландар, 95 је из времена игумана Гервасија… Цар Душан, склонивши се од куге на Свету Гору са царицом Јеленом и најужом свитом, придаје велики значај Хиландару, доводећи развој светиње до врхунца. Године 1355. године, пет година након Душановог уздизања Архиепископије у ранг Патријаршије, како би могао бити крунисан за цара, због чега је цариградски патријарх Калист екскомуницирао Србе, хиландарски игуман Доротеј постаје светогорски прот и успева да обнови неке повластице хиландарској братији. Доротеј је за време владавине Светом Гором успео да заштити српско монаштво и да у многоме превазиђе црквени раскол. Још један Хиландарац, старац Исаија, имао је велику дипломатско-помиритељску мисију, посредујући са својим ученицима Никанором, Силвестером, бившим светогорским протом Теофаном и Никодимом Грком 1375. године између Српске цркве и Цариградске патријаршије, када долази до васпостављања црквеног јединства и признавања српске аутокефалне патријаршије. Кнез Лазар пре Косовске битке наставља јачање Хиландара. Дозиђује спољну припрату хиландарској саборној цркви. Болници поклања село Јелашницу. Данас се у хиландарском архиву чува Лазарева хрисовуља оверена потврдом патријарха Спиридона.

Након Косовске битке и погибије Кнеза Лазара, долази до сукоба између Бранковића и Лазаревића. У Хиландару се налази рођени брат Вука Бранковића, монах Герасим, што Бранковићима омогућава већи утицај на манастир, али се истовремено одражава и на манастирску економију, због укидања новобрдског дохотка од стране Кнегиње Милице и Стефана Лазаревића. И Вук Бранковић је, како сведочи хрисовуља из 1393. године, даривао манастир. Бранковићи 1365. године, откупивши га од манастира Ксиропотама, обнављају запустели манастир Светога Павла. Претпоставља се да је Герасим, након Вукове смрти у турском казамату, брата сахранио у манастиру Светог Павла. Економске прилике Хиландара се побољшавају тек након смрти Герасима Бранковића, када се поново успостављају присни односи са Лазаревићима. Деспот Стефан обнавља новобрдски доходак од 100 литара сребра годишње, повељом из 1405. године. Исте године Дубровник преузима обавезу да Хиландару годишње исплаћује 500 дуката. Један од хиландарских дародаваца је Скендер-бегов отац Иван Кастриот, коме је хиландарски игуман Атанасије за 60 фиорина уступио пирг Светог Ђорђа, у ком се склонио пред најездом Турака. Од пирга су данас остали темељи. У припрати Милутинове цркве сахрањен је Иванов син, Скендербегов брат, Репош, што потврђује српске и православне корене ове арбанашке властеле.

Печат моћне и усправне Србије Први српски монаси описмењавали су се од Руса и Грка, учећи да преписују и преводе богослужбене и теолошке књиге. Хиландарски типик, првенац хиландарске књижевности, написан је 1199. године, када настаје и Карејски типик. Године 1200. Свети Сава пише Службу Светом Симеону. Доментијан ствара Житије светог Саве и Житије светог Симеона. Хиландарска библиотека се пуни књигама и Хиландар брзо почиње да предњачи у српској средњевековној књижевности, дајући цивилизацијски печат моћној и усправној Србији, данас потиснутој из памћења одрођеног потомства. Можда ће нас пренути овај данашњи хиландарски огањ.

На врхунцу моћи српске средњeвековне државе Хиландар је имао преко 30 метоха, 360 села, велика имања, на стотине хектара шума, пашњака, ораница... Српска царска лавра по богатству се мерила с омањом државом. Свети владика Николај није случајно забележио да је Хиландар кантар Србије. Судбину отаџбине вековима, као и данас, делио је и свети манастир као духовни темељ српског народа. Када је почетком марта 2004. букнуо пожар, митропoлит Амфилохије је, на згаришту ватром опустошених конака, аутору ових редова изјавио: „Нисмо се надали да ће огањ који годинама букти у отаџбини, односећи људе и светиње, захватити и Хиландар. Очито да је тај огањ чудним путем, као Божје знамење, стигао до Хиландара. Надајмо се да ће тај огањ овде бити огањ прочишћења, препорода и покајања. Огањ промене. Хиландар као барометар народног бића и овим својим великим страдањем учествује у страдању својега народа...”

Турска освајања нису мимоишла ни једину монашку државу на свету. Света Гора под отоманску власт привремено пада око 1403. године, да би у сталном ропству остала од 1430-1912. године. Хиландар дели судбину светогорских манастира, који се од ропства бране својим јединим оружјем – уздизањем молитви и покајања према Господу и Заштитници Светогорској. Султан Орхан ферманом присваја целокупну имовину светогорских манастира. Освајачи из перивоја Пресвете Богородице односе многе вредне реликвије. Током турске владавине Светом Гором, хиландарски монаси походе православне народе, стижући и до Русије. Руски императори, међу којима предњачи Иван Грозни, помажу српску светињу. Хиландар 1556. године на дар у Москви добија Подворје. На турски зулум, отимачине, пљачке, разбојништва, убиства, калеме се и друге невоље. Године 1722. у великом пожару нестаје стара манастирска библиотека. Огањ је прогутао све од пирга Светог Саве до пирга светог Георгија. Монашке келије претворене су у пепео. И Србија је у то време била спаљена, опустошена, народ је у збеговима бежао из једног у друго ропство. У помоћ Хиландару притиче Карловачка митрополија. Митрополит Вићентије Поповић скупља помоћ. Четири године касније, ватра, мањих размера, захватила је манастирску трпезарију. Уништен је део фресака монаха Георгија Митрофановића. Хиландарци се не предају. Граде, обнављају, живопишу. У отаџбини обесни Турци ложе старе рукописе. На Врачару спаљују мошти првог српског просветитеља. Интензивно се брише памћење, уништавају тапије, горе корени... Насилним укидањем Пећке патријаршије долази до великих миграција и сеоба. Почетком XVII века у Хиландару борави око 800 монаха. Хиландарски црнорисци, подвигом и молитвом не посустају. Граде, дозиђују. Смерно плету Христов венац и поред зулума бахатих агарјана. „И у пусте дане народнога слома”, како пева Ракић Јефимији, чији се вез од злата и срме дарован манастиру и данас тамо налази, хиландарци, у духу поруке Деспота Стефана, „плету своју песму”.

Монах Ђорђе Митрофановић обнавља живопис манастирске трпезарије. Светитељи сијају са древних зидина, разбијајући таму ропства. Падом српске државе у турско ропство настаје дуги период одвојености Хиландара од матице. У време султана Абдул Убуда, с краја XVIII века, Хиландар као гранични манастир постаје турска војна караула. Многи монаси су због тога напустили манастир. Уз продор Бугара, долази период презадужености и велике духовне кризе. Покидане везе са матицом донеле су многе невоље. Бугари, преузевши управу над манастиром, почињу немилосрдно да арче иметак преостао од турског зулума. Поједини бугарски монаси бавили су се лихварењем и зеленаштвом, о чему су у манастирском архиву сачувани трагови. Из библиотеке и ризнице нестају вредни рукописи и реликвије. Руски архимандрит Порфирије Успенски приликом посете Хиландару 1845. „за успомену” је из Мирослављевог јеванђеља, тог рукописа непроцењиве вредности, истргао једну страницу. У XVIII веку долази до велике промене етничке структуре манастирског братства. Доситеј Обрадовић 1766. записује да „у манастиру има само неколико Срба, а остало су Бугари који не могу да се погоде чији је манастир”. Љуба Ненадовић је 1859. у Хиландару затекао седамдесетак калуђера Бугара и неколико Македонаца. Крајем XIX века, по сведочењу Димитрија Аврамовића, познатог књижевника и сликара, у манастиру „живи педесетак монаха, од чега једва по који Србин”.

Везе матице са Хиландаром почиње обнављати кнез Милош Обреновић 1820. године, упућујући новчану помоћ манастиру. Архимандрит Нићифор Дучић записује да је Милош Обреновић заштитио Хиландар 1821. године у Цариграду од „напасти турске војске”. Око 1840. Кнежевина Србија шаље 100.000 гроша, уз обећање кнеза Михаила да ће се „Србија бринути о Хиландару”. У књизи Хиландар у државној политици Краљевине Србије и Југославије, Радмила Радић цитира Саву Хиландарца: „Уз помоћ бугарског новца обновљен је северни део манастира. И да Бугари не беху тако добротворни, манастир би постао грчки, јер беда беше велика и будућност свакако без наде.” Из овога се види да претензије на Хиландар нису имали само Бугари. За време турског ропства, хиландарски калуђери су често стизали у писанију (прошњу) по Србији. Кнез Александар Карађорђевић писанију забрањује, надомешћујући је помоћу од 500 дуката. Хиландар у XVIII и XIX веку преживљава можда најтеже тренутке од свог настанка

МАЛИ ГРЕШНИМА, ВЕЛИКИ ПРЕД ГОСПОДОМ________ Малобројни српски монаси 1876. године шаљу вапај краљу Милану Обреновићу да српску царску лавру својим ктиторством врати под окриље матице. Краљ Милан узима у заштиту Хиландар и заједно са београдским митрополитом Михаилом покушава да врати манастир српском монаштву. У манастиру је владало право расуло, које доводи до промене и режима живота. Уместо општежића прописаног Типиком Светог Саве и управе игумана, прелази се на идиоритмијско живљење, а управу над манастиром преузимају епитропи. Услед идиоритмијског начина живљења, након пропалог покушаја враћања општежића, небриге за манастирска добра, немонашког живљења, трговине, лихварења, отимања заједничких манастирских добара, по принципу јачег, долази до огромног задужења Хиландара. Двадесет првог марта 1896. године у Хиландар стиже краљ Александар Обреновић. Намиривши дугове и рачуне, поново Хиландар враћа у недра српског народа. Краљ Александар Обреновић, уз Мирослављево јеванђеље на дар, постаје и други ктитор српске светогорске светиње. Хиландарци су на пола пута од арсане (пристаништа) подигли чесму као знамење на спасоносну посету краља Александра. Малог пред грешним људским душама, великог пред Господом. На чесми је записано: „Споменик краља Александра Првог, подигнут у част његовог доласка у српски манастир Хиландар, у коме је пробавио од 21–25. марта 1896. године. Овај споменик са околним виноградом и водоводом подиже, са дозволом братства хиландарског, многим трудом архимандрит Василије Хиландарац 1902. године.”

Међутим, борба са бугарским монасима потрајала је још неколико година. Непосредно након посете краља Александра, како пише владика шабачки Димитрије министру спољних послова Алекси С. Јовановићу, „бугарски агитатори успевају да поколебају непостојано манастирско братство које је очекивало богате поклоне и помоћ манастиру од наше државе”. Жички епископ Сава, који је у Хиландар стигао 21. октобра 1897, протеран је из манастира. Записао је да је у то време у манастиру боравило 83 калуђера, 7 послушаника и 6 монаха са стране. Из Краљевине Србије било је 7 калуђера, из Бугарске 9, Влаха 4, Руса 1, Чеха 3. Остали монаси су били из облати под турском окупацијом, већином из Старе Србије и Македоније, „отровани бугарашком идеологијом”. Отказивање гостопримства владици жичком Сави изазвало је прави револт и гнев у Србији. Епископ Мелентија јада се у писму митрополиту Михаилу наводи: „Е мука ме увати због Хиландара. Е, бруке, е вајне неблагородности и непоштења код оних бугараша. А колико им је чињено! Бог им судио по молитвама Светог Саве и Симеона. Али смо и ми Срби за осуду. Нећемо да благовремено чувамо и очувамо оно што је наше.”

Финале спаситељске мисије краља Александра Обреновића почиње 30. марта 1900, уговором сачињеним између Краљевине Србије и Српске цркве, с једне, и Хиландара са друге стране: „Сабор Хиландара са целокупним братством се обавезује да ће примати за своје чланове по два монаха из Србије. Они ће заседати у саборовању као манастирски старци и учествовати равноправно са осталима у ,узимању и давању’. Затим, да у манастирско братство прима Србе који би у Хиландар дошли да се замонаше и тамо да живе. Србија се обавезује да плати сав манастирски спољни дуг, од преко 5.000 турских лира, да даје манастиру годишњу помоћ од 1.000 лира, да се монаси староседеоци не гоне, сем због кривица које заслужују гоњење. Али, уколико монах, из ма којих разлога зажели да сам изађе из манастира, да му је манастир у том случају дужан издати новац који тај монах има уложен под интерес на облигацију. И да се мирски људи који долазе да се монаше и да живе у манастиру примају без разлике народности.”

Краљ Петар Први Карађорђевић тражио је да буде крунисан крај Душанове заставе, која је 1903. стигла из царске лавре са Атоса. Хиландарци су новом краљу подарили икону Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог. Остало је загонетно зашто краљ Александар Карађорђевић никада није посетио Хиландар. Од времена посете његовог оца до посете следећег владара Србије, Слободана Милошевића, 1991, прошло је готово 90 година.

Након докторских студија у Атини, патријарх Гаврило Дожић стигао је у манастир Хиландар, где је 1909. године постављен за секретара. У манастирском архиву нешто доцније је остало забележено да је тадашњи архимандрит Гаврило, изнервиран неким немонашким поступком једног од сабраће, на њега насрнуо песницом. У записнику са Сабора хиландарских стараца остало је записано – опасан по живот монаха.

Na trajekt se ukrcavaju „hodom unazad” šleperi sa građevinskim mate-rijalom, a među njima se gura i traktor, čija je prikolica prepuna nečeg od čega se nadima žuta cerada. Monasi ulaze preko reda. Policajac obalske straže pregleda svetogorsku vizu, Diamantion (25 evra) poredi je sa imenom u pasošu. Onda pregled brodske karte. U jednom pravcu pet i po evra. Procedura je uhodana, ozbiljna i bez suvišnih reči. Betonski molo u grčkoj luci Uranopolis brzo se prazni. Trajekt polazi na vreme – u 9 i 45. Sedišta na trajektu skoro sva su zauzeta. Kao u vojsci, tu su samo muškarci. Posle sat vremena izlazimo u pristanu Jovanjica. Čeka nas klimatizovani autobus. Vlasništvo je manastira Hilandar. Braća iz Novog Sada zevaju. Dva dana su putovali do Uranopolisa. Autobus se lomata po zemljanom drumu. Vere se uz brda. Obrisi Hilandara ukazuju nam se kao što se manastir Studenica ukazuje putniku – manastirski krug zgrada je u kotlini. Studenica (1190.) i Hilandar (1198.) zadužbine su Simeona Nemanje i njegovog sina Save. Od poređenja ova dva zdanja sve vreme boravka nismo mogli da se oslobodimo. Po dolasku u Hilandar - prozivka. Strog, stariji monah odvodi grupu od desetak gostiju do gostoprimnice. Posluženje je hladna voda, ratluk, kafa, čaj. Strogi monah, kao da je vojno lice, upoznaje goste sa manastirskim redom. Mnoštvo je tu ograničenja - nemojte izlaziti iz sobe do kupatila nepristojno obučeni, u crkvu samo u dugačkim rukavima, ako uđete u kratkim nećete biti izbačeni, ali smatrajte da ste nepristojni. Monahe možete slikati samo uz njihovo odobrenje. U deset uveče se gase svetla i vi morate biti u krevetu, lezite mirno i ne govorite da ne ugrozite mir ostalih u sobi. Ko želi može doći na jutarnju liturgiju u četiri, a budiće vas u šest, tada morate ustati.

_____Zrna grožđa relikvije_____ Smeštamo se u čistu, osmokrevetnu sobu. Braća iz Novog Sada su legla i odmah zaspala. Krećemo u obilazak manastira sami. Nije predviđeno da imamo vodiča, da neko obavesti goste o istorijatu, ništa od toga. Kako se ko snađe i šta sam vidi. Raspitujemo se za bivšeg novinara Politike, Aleksandra Kneževića, koji se na Hilandaru zamonašio. Kažu nam da je otac Romilo na studijama u Kembridžu. U portarnici, pitamo oca Simeona da nam otvori riznicu manastira: „E, vi ste danas došli i odmah biste da vidite riznicu, buni se monah zadužen za čuvanje riznice. Ja sam šest godina bio u manastiru i nisam video riznicu. Moj starac kaže, sutra ćemo, i tako šest godina.” Ipak, na nagovaranje, obećava da će videti sutra posle ručka. Loza Svetog Simeona je pokrivena kamenim sarkofagom, zaštićena je i pletenom žicom, a podignut je i drveni venjak na kojem se raširio zeleni grm pun grozdova. To je jedno od čuda koje smo svojim očima videli – nije važno koliko je ta loza zaista stara, ali začuđuje da toliko obilat rod daju samo dva izdanka, koja su raspuknuta, izgledaju trulo, bez ikakvog života. Puzavica sa čudotvornim plodom izlazi iz zida crkve. Svaki njen satruli list se skuplja u spremištu, iza vratanaca, pod sarkofagom kojim je zaštićena. Svako zrno ploda je relikvija.

Iskušenik koji čisti srebrne čirake, i odlučno odbija da kaže kako se zove, odakle je, priča da je loza iznikla iz mesta gde se iz kivota Svetog Simeona istakalo miro. Kada je Sveti Sava odneo kivot svog oca u Srbiju, da na njemu trajno pomiri zavađenu braću, Vukana i Stefana, iz tog mesta gde je bio kivot, samonikla je ova loza. Stara je preko 800 godina, niko ne zna stariju lozu koja daje ploda. A mnogima je donela poroda. I zato je tražena i do nje se teško dolazi. Jedan gost iz Kraljeva, priča da je dugo molio da dobije tri zrna za svog kolegu, inače saobraćajnog policajca, koji nije mogao da ima decu. Skoro ceo plod je rezervisan za molioce iz celog sveta. Nepisano pravilo je da onaj koji traži zrna svete loze, to bi valjalo da čini tri puta.

Pod hladnjakom, na koji se naslanja zeleni grm loze, iskušenik umače krpu u beli prah kojim čisti srebro. Žustro trlja, tako i govori: „Niste se pripremili za dolazak u Hilandar, morate da znate istoriju! Kako živimo ovde? Idite u kosturnicu, e, tamo će vam biti jasno kako vi živite! Šta su automobili, trčanje za unapređenjem, koliko je to sve prolazno. Tamo prvo treba da odete”. Kosturnica je u podrumu jedne obične kuće. Ulazi se kroz taraba-vratanca. Samo se podigne reza. Da nam iskušenik nije rekao, ne bismo ni primetili da je tu kosturnica, a već smo pored ove zgrade prolazili. Nema nikog. Ledena tišina. Protivpožarni aparat stoji u pripravnosti, kao da će da gasi neki nikad zgasli požar u dušama davno umrlih monaha. Protivpožarni aparat jedini ima boju: daske polica su crne, lobanje svetle. Nema ničeg drugog. Stotine lobanja. Zalud nam je da tražimo svetlo. Vidimo koliko dopire svetlosti kroz podrumske prozore. Police u redovima, do visine niskog plafona. Lobanje naslagane jedne na druge. Na retkima je nešto napisano. Uspevamo da u polumraku pročitamo: Smederevac. Pored polica sa lobanjama je žicom ograđen deo podruma u kojem se drže neke baštenske stvari, čini nam se kao da i time Hilandarci pokazuju prezir prema mat-erijalnom činu smrti. Gosti Hilandara su i učenici Vojne gimnazije. Došli su sa svojim veroučiteljem. Krupan, mlad sveštenik, budućim oficirima je vodič kroz istoriju manastira i kroz religiju. Buduće starešine idu na liturgiju. Neki pred ikonom Bogorodice Trojeručice čine male i velike metanije. Neobičan prizor za nas koji smo služili bivšu JNA. Mladići odaju utisak iskrene religioznosti. Fotografišu se sa igumanom Metodijem. Raširili su dugačku srpsku zastavu, koja prekriva ceo njihov stroj. Došlo ih je pedesetpetoro. Igumanu Metodiju u čast pevaju: Znaš li odakle si, sine/ pogledaj planine sive/ Zejtinlikom cveće procvalo/ Šumadijom sunce zaspalo/ A, ovo je Srbija / govore grobovi ratnika/ iz slavnog vremena. Igumana Metodija ljube u ruku, a on ih blagosilja pred put na planinu Atos (2033 metara metara.), na čijem vrhu će se pričestiti. Podseća ih na tradiciju Hilandara :” Ovde su zadužbine Svetog Save, Simeona, kralja Milutina, cara Dušana, kneza Lazara, okruženi smo njima”. Iguman je mlad, 38 godina. Lice mu je postom i molitvom oduhovljeno, u retoričnosti govora se primećuje obrazovanje i fini balans socijalne i emotivne inteligencije. Iguman je rodom iz Čačka, što danas nije bez značaja.

Obnova posle požara_____ Obnova manastira od požara je u toku. Požar se dogodio u noći između 3. i 4. marta 2004. Radnici nose kombinezone na kojima napred piše: Obnova Hilandara. Tu su dizalice, kamioni... Izgoreli su konaci. Ako se Hilandar zamisli kao krug, u čijem je centru crkva, onda je izgorelo oko 40 odsto kruga. Požar je poštedeo najvažnije: crkve, pirg Svetog Save, konak Svetog Simeona, čudotvornu lozu, trpezariju, riznicu. Od konaka su ostali nagoreli zidovi. Rekonstrukcija je imala prvi zadatak da krhotine zidova očuva, tako da su poduprte gvozdenom konstrukcijom. Obnovljen je deo kod portarnice, ulaza. Majstori kažu da se sve obnavlja detaljno, verno originalu. Ono što smo mogli da vidimo deluje autentično, a ne kao neki Fruškogorski manastiri koji su u obnovi stavili PVC-e prozore.

Sutradan nas otac Simeon obaveštava da je u velikom poslu i da neće moći da nam otvori riznicu. Nismo razočarani, primamo lekcije iz strpljenja. Ipak pitamo, biće valjda moguće za šest godina? Odgovor: a, brzo će to. Pred polazak se bude braća iz Novog Sada. Prespavali su boravak u Hilandaru, izuzev za vreme obroka. Zadovoljni su. Oporavljeni, kao da su bili mesec dana na planini. Osećam neku snagu, kaže stariji brat. I obične stvari, tako se čini, na Hilandaru postanu čudne, kao zrno grožđa, parče hleba, san.

Jede se u tišini slušajući_____ Trpezarija je sagrađena početkom četrnaestog veka, u doba kralja Milutina. Obeduje se dva puta dnevno, zajedno monasi i gosti Hilandarska trpezarija je sačuvana u požaru. Podignuta je u vreme kralja Milutina, oko 1320. godine. Uzdignuta je tremom. Ispod, u podrumu, je vinarija. Trem je prostran i ukrašen. Pod od kamena, sa motivima krsta i zvezde, tavanica u orijentalnom stilu: šara u drvetu različitih boja. Iznad dvokrilnih vrata freska sa tri lika: Isus Hrist u sredini, Sveti Sava sa krunom mu je sa desne strane i Sveti Simeon s monaškom kapom - levo. To je ktitorski i ideološki pečat manastira. Trpezarija je prostrana. Obeduje se za dugačkom stolovima. Sedi na klupama. Po 12 ljudi sa svake strane. Otprilike, ima nekih 250 mesta. Iguman sedi u čelu, u apsidi. Onda se ređaju stolovi sa monasima. Zatim stolovi sa gostima. Radnici obeduju odvojeno. Naspramno ulazu, na sredini prostorije, odignuta je propovedaonica, sa koje se čita u toku jela. U Hilandaru se služe dva obroka, kako je propisao Sveti Sava u Tipiku. Ručak u osam ujutru i večera u šest uveče. Monah, visok skoro dva metra, dočekuje goste i brzo ih raspoređuje da sednu. Bratstvo broji, sa iskušenicima, oko 50 ljudi. Gostiju je više od 70. Pre obeda se izgovara Očenaš. Iguman daje odobrenje za čitanje Žitija. To je znak da se pristupi jelu. Tišina je, obeduje se i sluša žitije svetog Arsenija, koje čita monah sa predikaonice. Jelo je postavljeno, tako da nema šetanja pri posluživanju. „Staklo” od litar sa vodom i isto takvo za vinom – raspoređeno je na četiri osobe. Korpa puna žućkastog hleba s debelom hrskavom korom. Braća iz Novog Sada, koji kući peku hleb, kažu da je ovaj hilandarski pečen od celog zrna, rekli bi pšenice, raži i ječma. U tanjiru ceo svež paradajz, i u zdeli čorba-paprikaš od povrća, krompira i makarona. Za ručak, tarator salata, omlet, i, takođe, vino. Kakvo je hilandarsko vino? Služi se belo, nalik recini, malo je gorko i oporo, ali je sa dna čaše pitkije nego pri vrhu. Obed se završava kada čitač pristupi ponovo igumanu i ovaj ga blagoslovi. Onda svi ustaju.

„Zapovedamo da se za bolne izabere ćelija koja ima oblik bolnice, i da se postave postelje bolnima za ležanje i odmor, i da im se nađe bolničar da ih dvori u svemu. A iguman svagda neka dolazi u bolnicu i neka od sveg srca posećuje bratiju... a bratija naša bolesna, neka se, uzdajući se u ovo, ne raspuste tražeći nešto suvišno... već neka se uzdrže i budu skromni, zadovoljni samo sa onim čemu je vreme i što je moguće manastiru doneti.” Na početku hilandarske bolničke tradicije postavljena su ova uputstva Svetog Save, napisana u njegovom Hilandarskom tipiku, oko 1200. godine. U svetogorskoj svetinji, gde je otvorena prva srpska bolnica krajem 12. veka, nedavno je osveštan drugi deo obnovljenog Velikog konaka i u okviru njega, manastirska ambu-lanta u prizemlju. U tom bolničkom delu, koji je nekada bio svojstven brojnim manastirima, a danas je prava retkost u monaškim zajednicama, postoji internistička, hirurška i oftalmološka amb-ulanta, ordinacija ima i EKG aparat, a planovi su da se opremi malom laboratorijom u kojoj bi mogle da se rade analize krvi. Time je manastir Hilandar nastavio svoju tradiciju još od vremena Svetog Save, a praksa je i drugih svetogorskih svetinja da imaju poseban deo za bolesne i stare, objašnjava Milivoj Ranđić, direktor Zadužbine Svetog manastira Hilandara. – Amb-ulanta je opremljena zahvaljujući velikoj ličnoj inicijativi nekoliko lekara iz naše zemlje. U dogovoru sa manastirom, u amb-ulanti će se smenjivati lekari opšte prakse i specijalisti iz Srbije. Tu će moći da se leče monasi, radnici koji obavljaju poslove oko obnove izgorelog dela manastira, a ako ne daj bože za-treba, u hitnim slučajevima i posetioci Hilandara. I među bratstvom imamo jednog hirurga po obrazovanju, oca Ilariona, Gruzina – kaže Milivoj Ranđić.

Hilandarski monasi imaju zdravstvenu zaštitu u Grčkoj, ali je zbog udaljenosti i izolovanosti otvaranje amb-ulante u samom manastiru ne samo nastavak tradicije nego i vrlo praktična potreba. Najbliži dom zdravlja nalazi se u Jerisosu, a najbliža bolnica u Poligirosu, do kojeg treba tri sata putovanja, i to ako je unapred dogovoren prevoz brodom. – Letos kada su bili veliki požari na Svetoj Gori, jedan monah se ozbiljno povredio. Polomio je koleno, pa smo morali da ga vozimo u bolnicu u Solun i bila mu je neophodna višesatna operacija. Trebalo je bezbedno organizovati njegov transport, što nije bila nimalo beznačajna stvar, s obzirom na ozbiljnost povrede – priča Ranđić. Na Svetoj Gori gotovo da nema tipičnih tegoba i bolesti našeg doba povezanih sa stresom poput srčanih udara ili raka: one su vrlo retke i najčešće kod onih monaha koji su bolovali od njih pre dolaska na Atos. Doduše, u novije vreme srčani problemi ne zaobilaze ni njih. Ipak, tipična monaška boljka su proširene vene, objašnjava Ranđić, što je povezano sa dugotrajnim stajanjem. Starijim monasima, a ima ih koji prevale i stotu, ne prija ni visoka vlažnost vazduha na Atosu, a pojedinima je neophodna i dvadesetčetvoročasovna briga i nega. Česte su i stomatološke intervencije.

Za „medicinsku istoriju” Hilandara vezano je i jedno zanimljivo otkriće iz 1952. godine. Tada je u manastirskoj biblioteci Đorđe Sp. Radojičić pronašao zbornik kasnije nazvan Hilandarski medicinski kodeks. U njemu su sabrani medicinski spisi prevođeni kod nas između 12. i 15. veka, a istraživače je zadivio medicinskim saznanjima koja su u njemu zapisana, jer dokazuju da su nam bila poznata dostignuća evropske srednjovekovne medicine. Vrednost mu dodaje i to što je pisan na narodnom jeziku, ćirilicom, u vreme kada latinski jezik suvereno vlada medicinskim spisima. Zbornik u kojem su se preparati i melemi za različite tegobe spravljali od dunja skuvanih u kišnici, praha od belog maka i kozjeg mleka, izmešanog cveta krina i stare svinjske masti, i danas se čuva u manastiru Hilandaru. Verovatno jedinoj srpskoj svetinji naoružanoj ne samo molitvama bratstva za spas duša već i znanjem lekara i medicinskim aparatima za pomoć telu.